VILINSKA PRIČA, Ivana Lakićević

Jedne večeri, pre mnogo godina, dok zelenilo i tišina prirode nisu bili tako retki, na vrhu litice stajala je crnokosa vila. Uspravna i gorda, nepomično je posmatrala ljude u dolini, gledajući njihov život. Ne znajući kako da se nosi sa svojim bolom, sa zavišću je posmatrala sve one stvari koje nikada neće posedovati. Vila ipak nije bila zla. Ne potpuno, ne zaista. Vila je bila tužna, i umorna od bežanja.

Ne okrećući se, znala je da joj se približio vuk. Bio je sve što joj je preostalo. Pronašla ga je, kada je bio mladunče, sasvim napuštenog. Bio je kao i ona. Sam. Zato je prema njemu pokazala samilost, koja se postepeno, bez njenog shvatanja, pretvarala u prijateljstvo. Zato se blago osmehnula kada je legao pored njenih nogu. Dok ju je posmatrao uzdignute njuške, nešto u njegovim zelenim očima izgledalo je gotovo ljudsko.

Njenu nepomičnost prekinulo je mnoštvo ljudskih glasova koji su joj se lagano približavali. Okrenula se, prvo pomislivši da je to njena uobrazilja, ali videvši njihove baklje u mraku shvatila je da nije u pravu. Čak i sa ove razdaljine čula je pucketanje preteće vatre, i miris imele koju su ti ljudi nosili sa sobom. I vuk ih je primetio. Svetlo sive, nakostrešene dlake stao je pored nje, zakopavši prednje šape u zemlju, sa blago izdignutom  gornjom usnom. Bio je spreman za napad.

Uvek se trudila da bude blizu vode i čim je osetila opasnost vila je sasvim tiho počela da ide ka ivici litice i zvuku morskih talasa koji su udarali u stene. Otkad je stvorena, pa sve do sada, eonima kasnije, njena snaga je i dalje ležala u vodi. Znala je da se može osloniti na njenu jarost i  smrtonosnu snagu. Napokon došavši do ivice, pogledala je ka stenama koje su se pružale ispod nje, i blago se osmehnula. Vuk je ostao nekoliko metara ispred, leđima okrenut vili, isuviše nepoverljiv ka tolikoj visini da bi se približio.

Sada su baklje bile tek na nekoliko desetina metara. Ljudi su stigli. Lov je bio završen. Muk kao pred oluju spustio se na šumu. Sve jači vetar provlačio se kroz gusto granje drveća. Vila je mogla da oseti napetost koja je strujala u životinjama, sakrivenim i neprimetnim za ljudsko oko. Svi su iščekivali šta će se sledeće desiti.

Ostala je da stoji, čak i kada su bili tek nekoliko metara od nje, dok su govorili jezikom koji nije razumela. Ali, nije joj bilo potrebno da razume jezik da shvati šta žele.

Počela je lagano da peva, sasvim tiho u početku, dok joj se glas postepeno pojačavao, dostižući onu iskonsku visinu koja je sve smrtnike opčinjavala. Muškarci su lagano počeli da spuštaju oružja, mutnog pogleda uperenog u vilu. Ali sasvim iznenada, čovek koji im je bio predvodnik, progutao je nekoliko bobica imele, sprečivši njen začarani glas da dopre do njega. Vikao je nešto nerazumljivo i ostali iz te skupine počeše da slede njegov primer. Sada su se osmehivali, misleći da je ona, koju su toliko dugo progonili, bespomoćna.

Vila je munjevito uzdigla ruke, dlanovima okrenutim naviše, podižući nivo vode, sve dok je nije u potpunosti natkrilio talas. Sa osmehom na usnama primetila je strah u njihovim očima, dok su je posmatrali sa neopisivim izrazom na licu. Vuk je skočio na predvodnika oborivši ga, dok su ljudi razjareni tim napadom, krenuli da se približavaju. Hitro je poslala talas na njih, usredsređena samo na vodu, potopivši sve koji su joj je približili.

Iznurena bitkom, vila je zadovoljno posmatrala bojište, sve dok je nije prenulo zavijanje vuka. Brzo je pogledala oko sebe, tražeći pogledom izvor tog urlika. Našla ga je. Vuk je ležao na travi, proboden kopljem u srce. Pohitala je, ali stigla je kasno. Vuk je uginuo, okrvavljene njuške i otvorenih, zelenih očiju. Uzela ga je u naručje sa snagom koja je bila neverovatna za njeno, naizgled krhko telo, želeći da dođe do hrasta koji je moćno stajao nedaleko od nje. Položila je vuka na korenje drveta, okružena perunikama, krasuljcima i žalfijom.

Kleknuvši pored njega, posmatrala ga je neobraćajući pažnju na ono što ju je okruživalo, dok su joj iz safirnih očiju suze padale na meku zemlju. Tako klečeći, nije primetila približavanje čoveka. Nije ga čula. Samo je osetila njegov hladan bodež, natopljen imelom. Pogledavši nadole, videla je kako se crvena mrlja širi po njenoj haljini.

Ispruživši ruku ka jedinom prijatelju, pala je tu pod hrastom, sa osmehom na usnama, konačno spokojna, vila zaboravljenog imena.